Dvadeset treći avgust mog života je prošao.
Svakog radnog jutra čekala sam 65-icu, presedala i stizala na praksu. Najpakleniji sati su bili oni po završetku radnog vremena – ponovo autobusi, ručak dok se od vrućine topi apetit i pritisak da moram da učim, a snage ni od kuda… Dobro, bio je tu jedan izvor snage, zato sam i uspela da izdržim. Ali, avgust je samo priprema za veliko septembarsko finale. Poslednji put učim u septembru, nadam se.
U smiraj ovog meseca pila sam vino iz 2003. godine za ručak, večerala čokoladnu urmu iz Dubaija, doručkovala bogat vafl prekriven sladoledom. Mogla sam da zamislim sebe kako svakog jutra doručkujem nešto ovako slasno, kako pijem staro vino i jedem čudovate slatkiše. Ali, ko kaže da me takav život ne čeka? Samo treba malo da sačekam.
Stigla mi je danska razglednica iz Nemačke, u trenu kada sam toliko iscrpljena bila da sam se spakovala i zaputila kući. Uvek tada stižu, kao da znaju dragi ljudi i poštari kada je neophodno oraspoložavanje. Uvek nađu vremena, čak i kad u tom gradu provedu samo par sati ili kada se sele.
Ove dane će obeležiti pravljenje slatkiša i kovanje planova sa sestrom, a ostatak septembra čitaonica i košarka. Ali, nadoknadiću sve u oktobru! Sastavila sam blog izazov, pa ću pisati svakog dana. Družimo se gotovo tri godine, krajnje je vreme da se malo bolje upoznamo!
Stay tuned.
Moji mali svetovi 