Dar zbog kojeg su pisci najusamljenija bića

Mesecima nisam pisala. Ne računam tekstove na blogu i opise ispod slika na instagramu, poneki lucidan san i preduge posvete u knjigama – zna se na šta se misli kada se kaže pisanje. Nije da mi je inspiracije manjkalo, ali reči nisu htele da se slože u priču ili pesmu.

Zato sam rešila da pitam one čijim se pisanim rečima divim kako oni stvaraju. Kada se najbolje piše i otkud, uopšte, ta potreba za iskazivanjem kroz ovu lepu umetnost? Čekaju li inspiraciju ili se disciplinuju, pa je samo pozdrave kad stigne? Koga to oni vole da čitaju? Intervju otvaram savetima stručnjaka, koji drugima pomaže pri pisanju, a nastavljam upoznavanjem sa mojim omiljenim internet piscima. Obavezno svrati i na njihove blogove – ringišpil emocija je zagarantovan.


4.0
iz arhive Ane Gord

Ana Gord: Pisanje se vežba veoma lako – samo treba pisati. I pisati i pisati i još pisati. Kao i svaki trening 🙂

Naravno, nekoliko je stvari bitno kod vežbi pisanja:

  • važno je pisati redovno
  • pustiti tekst da odleži
  • važno je pročitati šta si napisao i
  • ispraviti

Dakle pisati kao što sam već rekla. I samo pisati što redovnije moguće.

Zatim ostaviti tekst da odleži. Kao testo. Ili sarma. Treba mu vremena da postane to što jeste.

Nakon dan, dva, vratiti se tekstu i zatim pročitati napisano. Nešto će zvučati glupo. To je normalno. A nešto će zvučati sasvim ok.

Dalje, ispraviti šta treba. Pa ponovo pročitati. I ponovo ispraviti.

Da, pisanje se uči, kao bilo šta drugo. Ne možete očekivati da budete dobar pisac ako pišete 2x godišnje samo kad vas drmne “inspiracija”. Može to biti ok, ali bar ja mislim da nije za one koji žele biti pisac po profesiji.

Pesma nastaje u meni u toku nekoliko dana (ili čak meseci) a osećaji se skupljaju i mešaju. Kada proključa, izbacim je u jednom dahu na papir a zatim jako malo ispravim dan, dva kasnije. Mislim da je proces pisanja pesme kod svake osobe dosta sličan.

Priča nastaje dosta kompleksnije, i zavisi od dužine. Nastaje od nečega što sam osetila, videla, omirisala ili čula. Često me jako iznenadi ono što dođe do papira. Uglavnom pišem priču nekoliko dana, pa ispravljam, pa zatim opet nekoliko dana, pa ispravljam. Takođe veoma dobro znam početak, a na oko kraja se uvek posvađam sama sa sobom jer se bar 50 puta predomislim. Neke pišem po nedelju dana a neke mesecima. Verujem da je pisanje priče za razliku od pisanja pesme dosta drugačiji proces za svakoga.

Blog post nastaje unapred (ovde sam dosta pametnija i uglavnom imam koncept). Često napišem listu tema o kojima želim da pišem pa o njima istražujem, ili ako nije potrebno istraživanje, napišem u par dana. Postoji post na mom blogu koji govori upravo o tome: Moj Trik Broj 1 Za Redovno Pisanje Bloga

U inspiraciju ne verujem 😀 Tj. verujem da postoji nešto što može da inspiriše, ali meni lično guzica na stolici uvek daje najbolji rezultat kod pisanja 🙂

Kroz rad na pisanju sam shvatila da dosta ljudi piše kada se ne osećaju dobro jer tada žele da izbace nešto što ih tišti, dok kada su srećni, uglavnom ne pišu. U kineskoj medicini, kažu da se u plućima nalazi i tuga i inspiracija – treba izbaciti tugu da bi došla inspiracija.

Ipak, mislim da je lako izgubiti se u rečenici “nemam inspiraciju”.  Citiraću samu sebe (koliko god to ego-triperski zvučalo): Poseta muze dođe kao da se zabavljate sa Monikom Beluči. Nikad joj ne možete reći ne a ona se realno javi samo kad se njoj ćefne. I onda još niste sigurni da li će se uopšte pojaviti iako se javila. I kako će se ponašati kada dođe – može otići u roku od odmah ili vas držati budnim celu noć i ostaviti vas obezdanjene od umora da još idete na vaš redovni posao dok ona ostaje da spava do 3 popodne. Zapravo kod pisanja, najbolje čemu se možete nadati jeste dan kad ide malo bolje nego inače.

I to je ono čemu se uvek nadam: danas će biti dan kada će ići bolje nego inače 🙂

Inspiriše me more. Ljubav. Putovanja. Mirisi. Osmesi. Bujica osećanja kojih kasnije ne mogu da se setim od dopamina. Umetnost. Svetlost. Tama. Sveće. Sve ono što želim da kažem, a ne umem drugačije osim da ga napišem i pretvorim u nešto novo, u reči na papiru koje su prošle kroz mene. Dakle, inspiriše me uvek odlazak i dolazak – prirodi i sebi – a pre svega ljubav (svake vrste), i to je nešto o čemu volim da pišem.

Pišem u svako doba jer dobro znam da vreme za pisanje treba iskoristiti kad god mi se pruži prilika. Noću mi često dolaze rečenice pa se budim i bunovna ih zapisujem u telefon. Najviše volim da pišem kad je napolju hladno i tmurno (jer nemam osećaj da propuštam nešto) i kasno uveče, kad se sve umiri. Lepo vreme me dosta dekoncentriše jer volim da budem napolju.

Blokada je veoma čudna pojava koja se pojavljuje samo kod umetnika. Npr. mehaničari, bankari, konobari i zubari nemaju blokadu, pa se pitam zašto bi spisateljstvo bilo jedino privlegovano zanimanje koje ima posebno ime za nerad gde se još očekuje i saosećanje?! Možda zvučim okrutno ali ono što prvo mora da se shvati jeste – odakle potiče vaša blokada? Šta vas to plaši? Na primer, lično dugo nisam mogla da pišem jer sam mislila da je ono što sam nekada davno napisala (a zaista je bilo dobro) bilo epohalno, a sve što je nastalo posle toga, užasno. Srećom po mene, naišla sam na nekoga ko mi je ukazao kako je to potpuno idiotsko razmišljanje i da samo treba da nastavim da pišem. Druga stvar koja se dešava ljudima u blokadi jeste da sebe upoređuju sa remek delima književnosti. A za sve je prosto potrebno vreme i praksa. Jer da li zaista mislite da su Tolstoj i Andrić sedeli u kafani i kukali na blokadu ili čak krizu u zemlji (odlična slika btw)? Dakle, koji je najbolji način da se oslobodite spisateljske blokade? Pazite sad (jeste spremni?) – uzmete levu i desnu šaku (ili samo jednu, kako god vam je lakše), stavite na tastaturu i jbn pišete! Da, najlakše je reći: oh, imam kreativnu blokadu, moram čekati svoju muzu. Ne morate. Tj. ne možete. Pišite nešto dok ne dođe ta “inspiracija”, tj dok vas ne uhvati kreativno ludilo. Da sam ja pravila pauze svaki put kad bih osetila nedostatak inspiracije ili volje, verovatno bih još uvek bila na prvoj strani prve priče. Ili bi moj blog imao samo 1 (neobjavljeni) post. Inače, kod mene na blogu postoji ceo tekst na tu temu pod nazivom: Spisateljska Blokada – Gde Je Zapelo?!

Pisanje je za mene iskonska potreba.

Sve.

Ja.

Jedina stvar koju umem.

Jedina stvar koju želim.

Nepresušna potreba.

Jedina stvar koju moram da uradim.

Često kažem da je pisanje jedina stvar koju znam. Ponekad se u životu pitam da li sam dovoljno lepa, pametna, mršava, dobra u svom poslu, ali za pisanje uvek znam. Znam da je to jedino što ja znam i umem da uradim. Takođe je jedina stvar koju ja želim u svom životu. Čini mi se da bih svega mogla da se odreknem osim pisanja. To je neobjašnjiva ustreptalost reči koje žele da izađu.

Volela bih da na ovo pitanje umem da odgovorim bolje.

Ali ovde se osećam kao dete kada odgovara na pitanje: šta je ljubav?

Blog je moj doprios našem podneblju za sve oni koji žele da pišu a nemaju nikakvu podršku niti prave informacije o spisateljskom umeću i poslu (da, pisanje je posao). Želim da ljudi shvate da pisanje kao zanimanje treba da se ceni (jer se u našoj zemlji zanimanje starleta više uvažava od zanimanja pisca). Želim da edukujem ljude o tome šta je zapravo pisanje i da se ono može naučiti i da nije sramota zarađivati od pisanja niti tražiti novac za svoj rad. Da pisac-skitnica nije titula sa kojom ljudi treba da se ponose i da imamo toliko spisateljskog talenta među nama koji uporno odustaje od svojih snova jer je ljudima prosto teško da pišu i rade ili studiraju pored toga, jer se pisanje u 99,9% ne plaća. Mislim da je važno ukazati na vrednost ne samo književnosti, već pisanja kao takvog.

Još se nadam da će neko naučiti nešto o pisanju i čitanju, a i o promociji sebe kao pisca. Veoma je duboka tema jer se moj blog bavi pisanjem kao takvim a ne književnošću. Ali svakako se nadam da sam nekome pomogla  da se razvije kao pisac 🙂 Iz ovih razloga sam odlučila da skupim sve tekstove sa bloga i objedinim ih u jednu knjigu za sve buduće pisce koja će govoriti kako postati pisac, objaviti knjigu i prodavati je uspešno. Ovo je plod mog istraživačkog rada u poslednjih 4 godine i napisana je konkretno za naše podneblje i mislim da će biti dosta značajna za bilo koga ko želi da se uputi u spisateljske vode sa prostora ex-Yu. Pritom sa ponosom mogu da kažem da će se u celoj knjizi nalaziti informacije koje ne mogu da se pronađu nigde drugde. Inače, knjiga je pri kraju i za par meseci bi trebalo da bude objavljena.

Što se tiče mene kao pisca, ne očekujem reakcije i ne obazirem se na njih. Tačnije, ne nadam se da ću nešto izazvati, za mene je pisanje potreba koju moram da ispoljim a želim da je podelim sa svetom. Ne znam zašto je to tako, to je neki nesvesni deo mene koji još ne razumem. Da, uvek je dobar osećaj čuti lepu reč, ali to ne utiče na moje pisanje. Ali isto tako mislim da je ovo nešto što treba da se nauči. Mnogi pisci očekuju reakciju od publike i dosta brinu oko tuđeg mišljenja. Naravno, nije ni lako ne obazirati se na reakcije kada postanete poznati. Sve to mora da se razume ali mislim da je pisac suštinski najbolji kad je sam sa sobom i svojim pisanjem.

Možda je glupo reći, ali zaista sama sebe volim da čitam. Ne mislim da sam dobra, nego sebe na taj način upoznajem više pa mi je zanimljivije nego kad čitam nekoga koga ne poznajem. Inače svašta čitam, a imam neko mišljenje da od autora uvek treba čitati njegovu najbolju knjigu. Ipak, uvek mogu da čitam Kunderu. Zatim Remarka, Markesa, Tolstoja. Obožavam kako je napisana Lolita. Svideo mi se i Akunin i Erland Lu. Skoro sam pročitala recimo Amok od Štefana Cvajga i to me je oduševilo. Mislim da su novele i kratke priče pravi dijamanti književnosti i uvek se trudim da čitam kratke priče poznatih pisaca. Baš sam otvorena i čitam sve što mi padne pod ruku a recimo volim klasike jer tu nekako ne možeš da pogrešiš. Zanimljivo je da recimo da ne kupujem knjige i uvek su mi najdraže knjige iz nečije biblioteke.


4.1
iz arhive Lune H.

Luna Hodžić: Ja zaista ne znam kako, zašto i kada sam počela da pišem priče i pjesme!

Možda je to bilo u vrijeme kada sam bila zaljubljena u Mitju Karamazova. Meni je tada bilo jedva šesnaest, ali znam da sam zbog njega radila ludosti. Iskradala se iz tetkine vile. Krila u saonicama od čika Jože svaki put kada bi išao u kuću starog Karamazova. Znam da sam jedne noći na mjesečini, na krovu ležala i smišljala priču o mojim i Mitjinim poljupcima.

Ili je možda moja prva pjesma nastala o jednom vojniku koji se vratio iz Dunkirka, nakon završenog rata. Znam da smo se mimoilazili u jednoj ulici. Ožiljak od baruta na njegovom čelu žudio je za metaforama. Maštala sam da se ljubimo u jednoj od tih malih mračnih ulica nakon otplesanog čarlstona.

Pisala sam i u Africi na istoj onoj mašini na kojoj je i Hemingvej pisao. Pisala u vozu od Vladivostoka do Moskve. Pisala na Nilu na malim parobrodima. U gužvama marokanskih pijaca. I u malim hotelima na Azurnoj obali. U potkrovlju u blizini Mulen Ruža. Na Istoku u rižinim poljima. U Koloradu među kaktusima.

U svakom od prošlih vijekova bila sam maleni pisac skriven od izdavača i kritičara. Baš kao i u ovome danas. Ali nikada nisam pisala o sutra.

Ako se pitate kako i zašto, reći ću vam.

Pisala sam o životima koje nisam a željela bih da sam živjela.

Ne postoji formula kako postati pisac. Bar ja je ne znam. Možda je to samo dar zbog kojeg su pisci najusamljenija bića.

Priča po Luninom izboru: Recept za sreću

Priča po mom izboru: Mogli bismo se voljeti


4.2
iz arhive Kikimusanbe

Kristina Jeftić: Počela sam da pišem onog trenutka kada sam na nagovor svoje drugarice otvorila blog.

To je bilo pre godinu dana. Ja imam 41 godinu. Znači, počela sam da pišem kasno. Što nas navodi na zaključak da NIKADA NIJE KASNO DA POČNETE DA PIŠETE. 🙂

Dugo mi je trebalo da skupim hrabrost i da krenem u ovu avanturu. Počela sam pisanjem kratkih priča. Brzo sam krenula da ih „seckam“ i kratim, jer pišem u dahu, ne razmišljam puno. Pesma kao forma mi zato više odgovara. Inspiše me trenutak. Stih u pesmi na radiju. Rečenica u razgovoru sa ljudima. Knjiga. Lep prizor na ulici. Pogledi prolaznika.  Zato i nemam određeno vreme kada pišem. Telefon mi je uvek pri ruci i kad se desi prepoznavanje MOMENTA i mene, sedam i pišem. To je određena vrsta meditacije. Nakon što pesmu zapišem, osećam se divno, kao kad završim trčanje. Prosto lebdim. Tematika je ljubavno vesela, nekad i tužno lepa.

Jedan vrlo dobar prijatelj kaže da ga moja poezija čini boljim čovekom. Ništa lepše nisam mogla da čujem. Često sumnjam u sebe i pomislim da to prijatelji govore zato što me vole i nisu objektivni. Ali,  dobijem ponudu od drugarice blogerke, gospođice Vidosavljević, a ne znamo se, da napišem par reči o sebi i onda pomislim da možda ipak nešto i vredi. Miljana, hvala!

Pesma po Kristininom izboru: Među mojim tufnama

Pesma po mom izboru: Udata za bluz


4.4
iz arhive Oblogovanog

Dejan Zlatić: Ne sećam se tačno kako se zvala lektira u četvrtom razredu osnovne škole koja me je prvi put podstakla da izađem iz onog klišea “uvod-razrada-zaključak“ i svoje viđenje o njoj napišem na jedan sasvim drugačiji način, bez klasičnog uvoda.

Možda “Pirgo“, ili tako nekako. Meni se to svidelo, ali školski sistem me je ipak vratio uobičajenoj formi pisanja smatrajući da sam suviše mali za takve eksperimente. I tako, do kraja srednje škole više nisam iskakao iz tog miljea, prepustio sam se “mašini“, ostao “samo cigla u zidu“ i sa mnogo više razumevanja pristupio muzici koju su nam tada nudili momci iz grupe “Pink Flojd“ ili Džoni i njegova “Azra“.

Pisao jesam, ali uglavnom neke stihove koji se rimuju i koje sam uporno, ali i prilično beznadežno pokušavao da upakujem u hit vrteći onih nekoliko akorda na gitari koje sam znao. Usput, pisao sam i pismene radove za koje sam dobijao neke nagrade ili su bili objavljivani tu i tamo. Tu veštinu sam tako savladao da sam u srednjoj elektromašinskoj školi u Boru za jedan čas obično pisao dva pismena zadatka: prvih 20 minuta za mog druga Gruju, a preostalo vreme za sebe. Ni Gruja ni ja za te dve godine nikada na pismenom nismo dobili manje od petice. (Da nije reč o ozbiljnom tekstu, ovde bih stavio smajli).

U međuvremenu, otkrio sam Markesa, Кafku, Slavka Janevskog, Vladana Desnicu, Mešu Selimovića i svi oni su me prosto zgrabili i odvukli u svet knjiga. Uživao sam u tome kako se oni igraju rečima i poželeo sam da i ja mogu isto. Nisam čitao, gutao sam knjige. Otkrijem tako pisca, pa onda čitam sve od njega, samo tražim još, još, još. Кundera, Bukovski, Gogolj, Orvel (mada je njegova omiljena tema bila Indija, za razliku od onih koje su ga proslavile), Andrić, Hese, Ćosić i mnogi drugi, da ne nabrajam…

Pisana reč je zaista melem za dušu.

Opčinjen rečima i rečenicama, ponovo sam počeo da pišem u studentskim danima. Pohvalila su to i neka velika imena, mada ja nikada nisam postao ime zbog toga što, kako su oni rekli, “nemam ime“.

Ranije sam pisao tekstove koji su tek nešto duži od ovih danas (ne pričam o romanima, već o postovima na blogu). Na ovu baš, baš kratku formu svela me je jedna drugarica koja mi je rekla da ljudi danas ne vole da čitaju ništa što je obimnije od jednog displeja. Tada sam shvatio da sve što imam da kažem mora da stane u jedan ekran.

Tako pišem otprilike nešto više od šest godina.

Te moje kratke forme nastaju sasvim spontano. Ne mogu, niti umem, da ih prizovem. Pojave se na njuh, pogled ili sećanje, bilo gde i bilo kad, mada najčešće u kasno veče ili noću. Pojavi se reč ili rečenica, i onda samo docrtam skicu oko njih. Mnogo često i ne uspe, pa sve zamrljam, ali tako to ide.

Sve je inspiracija. Ne postoji stvar, osećaj ili predeo koji to nije. Inspiraciju sam nalazio i u smrti i u rađanju, u sitnici ili istorijskom događaju. Čitajući knjige, shvatio sam da je sve tema. Meša Selimović, Ivo Andrić ili danas Trejsi Ševalije, umeju velike istorijske događaje da svedu na nivo pojedinca, sasvim nevažnog za društvo tog vremena, ali važnog za nas da nam objasne kako su tada funkcionisale neke svakodnevne stvari o kojima mi danas nemamo gotovo nikakav stav. Sa druge strane, imamo pisce koji sasvim prizemne i nevažne stvari umeju da uzdignu na nivo istorije. Bukovski, Кeruak, Oklopdžić. Neprevaziđeni Momo Кapor.

Za mene je pisanje beg u taj drugi svet. Svet svih onih koji su skicirali obrise svetova u kojima sam živeo čitajući njihove knjige.

Priča po Dejanovom izboru: Budi samo drug u sveopštem ludilu

Priča po mom izboru: Dođi


4.5
iz arhive Violently Happy

Dijana Knežević: I dalje mislim da najbolje pesme nastaju u dahu.

Bez nekog plana, biranja trenutka. Samo moraš da pišeš i – pišeš. Tako su neke od onih koje najviše volim nastale u autobusu, dok stojim sa kesama u rukama pa pišem na telefonu, omašujući slova, pa dok čekam u redu i zaklanjam telefon od onih oko mene, pa kad skoro utrčim u stan iz radnje da ne bih izgubila misao.

Sa prozom je drugačije jer za nju treba da možeš da se malo stvarnije izoluješ, a to postignem uglavnom samo noću.

Ranije su me strašno nervirali periodi kad nastupi takozvana “spisateljska blokada” pa sam tada našla način da ih pobedim ili da bar kraće traju. Sad mislim da je možda i smešno, ali se pokazalo kao sjajna praksa. Pisanje dnevnika. Ali ono baš najneposrednije, bez ikakve samocenzure, bez pokušaja da to zvuči lepo, da se pazi na stil. Samo sedneš i pišeš šta bilo.

Sad mi život ne ostavlja puno vremena za taj deo pisanja jer se bavim kopirajtingom pa stalno rasipam reči i silujem maštu. Većina stvari koje sada napišem je pisana ujutro uz kafu, uveče iz kreveta, u pauzi između pisanja kopija i stopetog kopija, kad samo moram nešto da izbacim da bih mogla da nastavim dalje sa poslom.

Nadam se tim nekim danima u kojima ću moći da se posvetim samo tome delu sebe. Do toga valjda treba još malo da porastemo i ja i moje pisanje.

Volim domaću književnost generalno. Posebno poeziju, i posebno pesnikinje. Radmilu Lazić, Milenu Marković, Ognjenku Lakićević… Mada mislim da su Anais Nin i njena neposrednost glavni i neprekidan predmet mog obožavanja.

Jednom mi je jedan lik koji nije iz te književne priče uopšte rekao kako te moje pesme baš zvuče jako iskreno. Kao to mu se skroz sviđa. Eto to mi je super. Da neko oseti da su iskrene. Da to može da oseti bilo ko. I neko ko razume i neko ko samo naslućuje.

Pesma po Dijaninom izboru: Obećanja

Pesma po mom izboru: Budućoj ljubavi


4.5
iz arhive Svetozara Rajčetića

Stevica Rajčetić: Mislim da sam počeo da pišem uporedo sa čitanjem.

Prvu priču sam napisao inspirisan knjigom Vlak u snegu – Mato Lovreka, dopala mi se radnja, pa i sama imena, i tako je nastala neka moja prva priča. Posle, kada sam upoznao dela Moma Kapora, reči su počele da klize iz mene kao kiša. I tako već više od dvadeset godina.

Moja pesma nastaje iz potrebe da se iskažem, iz stida, iz strasti, iz želje. Ponekad dugo gledam u neku tačku na plafonu, ponekad šetam danima, ponekad samo pogledam u refleksiju moje inspiracije i čitav taj ringišpil kreće. Pišem jer ponekad ne znam da izgovorim.

Ranije sam išao u susret inspiraciji, sad, valjda zbog te neke zrelosti, čekam kao ribolovac. Volim taj osećaj koji se rađa prilikom stvaranja, čitav taj ambijent koji se stvara, pa i nervozu koja se iskazuje po paljenju cigarete za cigaretom i šetanjem u krug dok pričam sam sa sobom prilikom preslišavanja. Najviše volim da pišem noću. Bitno mi je da imam potrebnu tišinu i slobodu prostora.

Šta me inspiriše? Nema tu pravila. Ljubav je naravno na prvom mestu. U nekom periodu sam najviše pažnje poklanjao strasti, osećaju sjedinjavanja dva tela, detaljima, fragmenitma koji su ili pred mojim očima ili ih prizivam u svojoj bujnoj mašti. Često se dešava da iz neke naizgled obične situacije iz gradskog prevoza nastane nešto lepo. Ipak, budući da sam sam sebi najveći kritičar, uvek se trudim da budem još bolji. Prevashodno zbog sebe, jer, ako sam ja zadovoljan napisanim, verovatno će i publika. Jednom mi je jedan naš poznati pisac rekao da je najbolji savet koji može da mi da u vezi sa pisanjem taj da “uvek pišem kao da me niko sem mene samog neće čitati.”. I eto, trudim se da pratim taj savet.

Pisanje vežbam slušanjem muzike, osluškivanjem sveta oko sebe, ćutanjem, upijanjem. Ranije sam se nervirao kada dođe do spisateljske blokade, ali vremenom sam naučio da je pisanje isto kao i sam život. Ako nemaš šta da kažeš, onda bolje ćuti inače postoje sve šanse da ćeš ispasti glup. Kad dođe to, jednostavno ne pišem i radim sve druge stvari koje su sušta suprotnost poeziji i prozi. Naučio sam da je bolje da ne napišem ništa mesecima nego da pišem svaki dan. Naravno, imam taj period, ali se sve te reči zbog prekomerne upotrebe razvodne i počinju da liče na druge, što uvek gledam da izbegnem. Volim da sam svoj, van svih formi.

Za mene je pisanje način da pobediš sebe, sredstvo koje omogućava duhovnu egzistenciju i neki vid prekopotrebnog balansa. Kako se gotovo uvek nekome obraćam kroz svoje pesme, očekujem reakciju te osobe. Kakva god ona bila, volim taj osećaj strepnje. Mada, lepo je i kada od neke nepoznate osobe dobijete kompliment da se pronašla u vašim rečima. Lepo je sve što nekoga dotakne i da mu krila da i on sam proba da napiše nekome nešto.

Volim ljude koji me zakuju za fotelju prilikom čitanja i čije redove ne ispuštam iz ruku do zadnje strane. Kapor, Tokin, Jovana Bajagić, Hemingvej, Selindžer, Selenić, Andrić, ima tu još dosta autora, ali kad pomislim na ljubav, na život, na prepoznavanje i povezivanje sa slovima, automatski pomislim na njih.

Pesma po Stevičinom izboru: Alhemičar

Pesma po mom izboru: Crveno

Advertisements

6 thoughts on “Dar zbog kojeg su pisci najusamljenija bića

  1. Повратни пинг: 🎡

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s