Pešak ili kraljica

Pre 150 godina Luis Kerol je objavio „Alisu u zemlji čuda“. Jednog sunčanog jula, zabavljao je sestre Lidel izmišljajući avanture jedne od njih u zemlji iščašene logike. Alisa Lidel ga je naterala da zapiše priču koja je mnogo zabavila. Desetak godina kasnije, rođen je nastavak, „Alisa u svetu ogledala“.

Zemlja čuda počiva na brzini kartaških igara, vrvi od likova koji racionalno argumentuju svoje iracionalne stavove i prepuna je čarobnih zalogaja i gutljaja od kojih u tren oka porasteš ili se smanjiš. A, zna se – sa promenom veličine, menja se i ugao posmatranja. Nastavak je mračniji; u njemu pulsira opsednutost vremenom i zasniva se na šahovskoj preciznosti. Sjajno kaže Zoran Paunović u pogovoru „Nestašna olovka Luisa Kerola“: Kerol na osnovu ove dve igre gradi treću. „Ta novostvorena igra poseduje dinamiku i nepredvidljivost igara sa kartama i misaonu dubinu šaha, a u isti mah odlikuje se lepršavošću kakvom se i šah i igre kartama retko mogu podičiti. Takva igra primorava nas da shvatimo da ukoliko život zaista jeste svojevrsna partija šaha, od nas zavisi hoćemo li pravila i zakonitosti doživeti kao nešto što sputava kretnje i okiva um, ili kao okvir za iznalaženje i stvaranje uvek novih poteza i kombinacija iz kojih će život zaista izrasti u čudesnu igru. Tada prestaje da bude važno da li je neko pešak ili kraljica.“

Mešajući snove i pravila, Kerol je potpuno promenio pravac dečije književnosti. Do tada, knjige za decu su bile pretrpane poukama koje je trebalo da ih usmere ka idealnom vladanju. Kerol pouke ubacuje da bi im se podsmehnuo. Takođe, pisci su svesno pokušavali da stvore delo koje će se dopasti malim čitaocima. Ne i Kerol. On je pisao njihovim jezikom, zato što je decu video kao sebi ravne.

Dok neki pokušavaju da vide iza čudnovatih likova i otkriju Kerolove šablone, drugi pronalaze paralele sa sadašnjošću. Nije teško pomisliti da živimo u svetu ogledala posle nelogičnosti kojima smo svakodnevno bombardovani; policajci učestvuju sa dilerima u distribuciji droge umesto da smrtonosne lance prekinu, u crtanim filmovima propagiraju se negativci, i dalje se odigravaju grupna silovanja u indijskim autobusima. A možda samo živimo u zemlji čuda? Onoj u kojoj se istorija priznaje samo od datuma sopstvenog rođenja i viče „Francuzi nam nikada nisu bili prijatelji!“ dok spomenici svedoče da su uzalud postavljeni. Zemlji u kojoj se prodaje donirana krv, a onda proglasi da se ista, zapravo, pokvarila. U kojoj se donira za (sirijske) izbeglice, busa titulom najboljeg domaćina u njihovom bekstvu, a žmuri na silne siromašne ljude koji ne protrčavaju kroz našu zemlju, već se u njoj rađaju i umiru. Oštećuju se i deca tih ljudi, tako što se poistovećuju sa potomcima onih koji su glasali da ne žele više da budu deo ove zemlje.

Pripremanje poslednjeg uvodnika. #MonopolList #lastdays #editor

A post shared by uzmi malo inspiracije (@mojimalisvetovi) on

Često nije sve onako kako u prvi mah deluje. Luis Kerol je, zapravo, alter ego iza kojeg se krije matematičar Čarls Dodžson. Završio je studije na Oksfordu i ostatak života proveo na istom kao profesor. Koliko god da je voleo svoj poziv, nije u njemu u potpunosti uživao. Jer, Dodžson je prezirao odnos koji je tada postojao između profesora i učenika i preveliki jaz između njih. Nije ništa drugačije ni danas; profesori su i dalje na pijedestalu, u šta se svako pre ili kasnije uverio. Na primer, ostave čitanje rezultata pismenog ispita za početak usmenog, koji otvore rečenicom „prvo ćemo da čujemo ko je ovde, a ne bi trebalo da bude“. Ili, daju ocene na osnovu prethodno stečenih, umesto da ocene trenutan nivo znanja. Studenti ne smatraju da na takav tretman treba da odgovore bezuslovnim poštovanjem i ulazi se u još jedan začarani krug. Da, profesori su isti kao pre 150 godina, ali učenici nisu – nekada su bili mnogo pokorniji. No, Dodžsonu se to nije dopadalo. On je izmislio Kerola koji je lako komunicirao sa malenim prijateljima i izmišljao priče za njih. Ali, kada se za to saznalo desetak godina posle objavljivanja, oštro je negirao da je tvorac ovih čarobnih zemalja. Istog stava ostao je do smrti.

Zaista, koliko bi tek Dodžson/Kerol postigao da se nije plašio osude ljudi koje, čak, nije ni voleo? Nije samo on bio pod uticajem sredine koja ograničava, naravno. Na neke je mrtvo more delovalo podsticajno; podsmeh im je davao vetar u leđa i budio njihov inat. Bili su svesni da postaju deo istorije, stvaraju nešto vanvremensko, diktiraju pravila koja će njihovim naslednicima olakšati put. Nažalost, većina je ipak potpala pod prokletstvo savremenika.

Većinu unikatnih ljudi savremenici kritikuju, a potomci slave. Zbog čega će tebe slaviti potomci?

MonopolList, br. 100, str. 29 – uvodnik

Advertisements

2 thoughts on “Pešak ili kraljica

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s