Ne prateći putokaze

Maštanje o budućnosti ili planiranje iste često opseda ljudski um. Počinjemo još kao deca, dok nas pitaju šta želimo da budemo kada porastemo, a kako se tom trenutku odrastanja bližimo planovi postaju sve složeniji a pitanja sve brojnija. Jedno od osnovnih pitanja koje pre ili kasnije sebi postavimo je – gde želim da živim? Većini je idealna destinacija inostranstvo. Šta da radim u zemlji koja pravi korake samo unazad, pitaju se, dok ja imam toliko energije i želje da napredujem. I mogu. Ali, negde drugde. Drugi žele da ostanu; ne mogu da podnesu činjenicu da žive sami u dalekoj zemlji i da za sobom ostave prijatelje i porodicu.

CAM06341
putokaz u Skadarliji (potpisujem i fotografiju)

Druga je stvar kada ne možeš da biraš gde ćeš živeti. Svi smo spazili da ovog proleća prolazimo pored neuobičajenih posetilaca parka koji se prostire ispred našeg fakulteta. Pa, neuobičajenijih no inače. Isprva ih je bilo malo, bili su to ljudi samo jedne nacionalnosti, a sada je nastao pravi ljudski mozaik boja kože, jezika i uzrasta. Neki se pitaju otkud im u rukama ajfon, drugi se smeju činjenici da se neko uopšte zadržava u našoj zemlji, a treći, većina, ubrzava koračanje dok prilazi fakultetu izbegavajući da imigrante koji spavaju unaokolo uopšte pogleda.

U aprilu su, pak, iz Italije svakog drugog, trećeg dana stizale vesti o imigrantima koji su pokušavali da preko Sredozemnog mora pobegnu iz ratovima inficirane Afrike u naizgled idealnu Evropu. Jednom bi italijanske vlasti saopštile koliko njih su spasili iz mora, sledeći put koliko je njih ostalo pod talasima i tako u krug. Onaj začarani. Italijani su se bunili da njihova obalska straža snosi gotovo sve troškove ovih (pokušaja) spašavanja, dok ostale zemlje Mediterana imaju nesrazmerno mali udeo i da ne mogu to više da izdrže, finansijski. Problemi nastaju i sa preživelim ljudima – gde sa njima? Evropska unija, doduše, ima kvote koliko koja zemlja članica mora da primi onih koji azil dobiju, ali treba u međuvremenu te ljude smestiti negde.

Nerazvijene zemlje se bave pitanjem imigranata koji kod njih samo privremeno borave, sanjajući o danu kada će dobiti azil u onim razvijenim, a razvijene sprovode studije u kojima proučavaju demografska kretanja.

Sve visoko razvijene zemlje odavno su prošle proces demografske tranzicije. U njima su niske i stopa nataliteta i stopa mortaliteta, životni vek je produžen, ali vođenje različitih politika dovešće do drugačijih posledica. Uporedimo Nemačku, koja ,,uvozi’’ imigrante, sa Japanom, čija je politika da dozvoljava ulaz samo visoko kvalifikovanim pojedincima. Nemačka trenutno ima 81 milion stanovnika; 2030. imaće 78, a 2060. 68 miliona. I Japan će se suočiti sa padom, ali drastičnijim – sada ima 127,5 miliona stanovnika, 2030. će ih imati 116, a 2050. 97 miliona. Nije reč samo o strogim barijerama ulaska, već ima nečeg i u svesti; sve manje Japanaca želi decu i porodica više nema značenje koje je nekada imala. Sa druge strane, Nemačka će svoj pad nadomestiti imigrantima, jer se dozvoljavajući pristup, polako kreće ka globalizovanom društvu. Danas su granice sve nejasnije i retke su države čiji su stanovnici pripadnici samo jedne nacije.

Dok se svet menja, preostaje nam samo da se tim promenama prilagodimo. Moramo, da bismo preživeli, ako je verovati Darvinovom učenju.

MonopolList, br. 98, str. 30 – uvodnik

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s