Branislav Lečić: Ukidanjem kulture, ukidaš sebe samog

Ne dopadne vam se svaka knjiga, ali ima onih koje vas onesveste, koje čitate po više puta i uvek im se vraćate; tako je i sa predstavama… O pozorištu, kulturi i duhu sa Branislavom Lečićem.

Koji lik koji ste tumačili bi bio najbolji uzor mladima? Zašto?

Branislav Lečić: Različiti likovi su različiti ljudi, imaju svoje energije, svoje preokupacije, okolnosti u kojima su živeli. Ne mislim da mladima kroz likove poručujem kakvi da budu; moj savet bi bio – budi svoj! I Crni je bio svoj, beskompromisan, iako je on delikvent, ali njegova poruka da svojom energijom zidaš stvari, da veruješ u svoj život, jaka je poruka za mlade. Aleksa Šantić je sigurno podstrek svim duhovnim ljudima da shvate koliko napora i volje treba da bi se duh osetio, zaštitio i projektovao. Najvažnije za mlade ljude je da čitajući da budu neprekidno radoznali zato što je ovaj život brži od svih nas, promene su žestoke i opasno je zakovati se u jedno viđenje sveta, jednu misao. Čitajući različite knjige i diskutujući o tome sa onima koji su dostojni razgovora vidiš stvari iz različitih uglova i dođeš do suštine. Vratiš se principima koji pokreću čoveka. Jedan od njih je svakako energija, kao kod Crnog, koja pokreće život i bez nje nema ničega, lična energija da svoj osećaj pratiš, i naravno, inteligencija i emotivnost koje je pokazao Šantić, kao pesnik, gde je svojim razumevanjem doba mogao da se povuče u depresiju, a on to nije učinio nego je nastojao da realnost doba u kojem živi prevede u nešto plemenito, kvalitetno i dobro.

Šta mislite, koji je uzrok sve veće apatije kod mladih?

BL: Nepostojanje vizije budućnosti. Ni država nema viziju, projekciju za budućnost, a kada nedostaje projekcija dolazi do obesmišljavanja napora, jer ne znaš gde ideš. Ako znaš da ćeš završiti fakultet, a da ti to ne garantuje da ćeš dobiti posao,ni da ćeš raditi u toj oblasti, onda to obespokojava i smanjuje volju za postizanjem uspeha, dovedena je u pitanje radna navika, a ponekad i sam smisao učenja. Zato mnogi odustaju ili otežu studiranje u beskonačnost, jer misle da je taj period studentskog života bolji nego onaj kad završiš fakultet i treba da se zaposliš, a posla nema. Svakako je jaka motivacija svakom čoveku i individualcu da zbrine sebe, da sebe pronađe u profesiji, u porodici, u društvu, i to na kraju krajeva svi činimo, namerno ili spontano. Ali, to nije dovoljno. Čoveka nadahnjuje kolektiv. Jako je lepo kada postoje ideje, kada postoji nada, vera u nešto, kada ti vidiš smisao egzistencije na nekom prostoru, kada osećaš vezu sopstvenoga bića, to jest drveta sa zemljom kojom pripadaš. Kad je to živo, aktivno onda si ti moćan, onda si, pre svega, autentičan – gde god da odeš na svetu zadržavaš svoj pečat. To nije prepreka da komuniciraš sa drugima ravnopravno i da izgubiš radoznalost za druge. Naprotiv, upravo je to što imaš svoj pečat legitimacija koju svi vide, jer si svoj. I svi te uvažavaju kao autentičnog pojedinca koji nosi svoj pedigre i svoj pečat. Ne moraju da te vole, ali te poštuju. Ako tog pečata nema, ako nema vizije egzistiraš kao drvo kome je odsečena i krošnja i koren, a vi znate kako se to zove – balvan.

fotografija: Nađa Pavlović (fb: Nađa Pavlović Photography)

A koji bi bio adekvatan lek?

BL: Lek je da pustiš mladice i gore i dole, da se povežeš sa zemljom i pustiš korenje, da saznaš sokove života koje zemlja nosi.  Ova zemlja nosi svoju poruku, mi samo treba da se povežemo sa njom da bismo je primili. A onda ćemo imati snagu i da dignemo krošnju, da ne pristanemo da budemo balvan odvojen od zemlje i odvojen od neba, jer tako možemo bitibilo gde, sredstvo za obradu i manipulaciju. Ako čovek ne pristane na to da je balvan nego pušta mladice, on obnavlja koren i obnavlja krošnju i garantovano nalazi svoj fokus, to jest smisao. I niko ne može da manipuliše njime, ako i može, on iz toga jako brzo uči i ne dozvoljava da se to desi treći put.

Kako vidite stanje kulture u Srbiji?

BL: Nažalost, kultura ovde nema tretman pogonskog goriva za prosperitet i ekonomski napredak. Kultura nije samo nadgradnja, kao što su komunisti govorili, nego je osnova, baza, bez nje nema ekonomije, nema društvenih odnosa, niti uspešnog društva. Svako društvo može da se razvija po instant receptima vremena u kome živimo i da čak bude bogato, ali šta sa tim bogatstvom? Čovek nije beslovesno biće koje nema svoje duhovne potrebe; mi svoj spas kroz vreme i prostor ne možemo drukčije da rešimo nego kulturom. Kad sve civilizacije padnu niko ne govori o vladarima. Da istoričari, ali kada govorimo o predstavljanju neke civilizacije, onda se kaže kultura Rima, starogrčka kultura, astečka kultura i tako dalje, znači ostaje kultura. Apsolutno se bez nje ne može. Ako si ukinuo kulturu, to što misliš da živiš je samo slika života. Ukidanjem kulture ukidaš sebe samog.

A stanje duha? Da li je samo uspavan ili umire?

BL: Ovde je sistematski sakaćen duh. U samoj biti kulture je duh naroda kome pripadaš. Mali narodi moraju strašno da se čuvaju – iako postoji velika želja da se uklopiš u svetske tokove i da postaneš deo sveta, naša zaštita kulture predstavlja nešto što je legitimacija, lična karta koju moramo da čuvamo, jer bez lične karte niko nas neće prepoznati. Neko ko misli da će time što je uspeo da poništi srpstvo u sebi i lakše proći u svetu grdno se vara. Svet ceni samo osobene individualce. A ako nisi niko i ništa, a pogotovo ako želiš da ličiš na njih, tad si sigurno kopija. Originali opstaju, a mi jesmo originali i moramo da poverujemo najzad u to i da štitimo svoju originalnost, ma koliko teška bila! Ma koliko nam se ne dopadala! Ma koliko ne voleli neke stvari kod sebe! Ali, ne možeš da ne voliš svoj sopstveni narod i svoje poreklo. Majku i državu mi ne biramo, to gde pripadamo je nešto dato odozgo i ceni to,ako veruješ u Boga. Čak i da ne veruješ, ceni situaciju zatečenosti, koja je startna osnova za trku koja se zove život. Važno je da ulažemo u svoj duh, tako nećemo izgubiti autentičnost i cenićemo sebe, a tako ćemo biti u situaciji da možda i zavolimo druge. Jer ako ne voliš sebe, ne možeš druge da voliš. Možeš ih eventualno doživljavati kao idole, kao jednu vrstu sopstvene želje u koju se projektuješ, ali to se ogledalo ranije ili kasnije slupa i posle toga ne ostane ništa sem krhotina. Ali kad sebe zavoliš, onda si u situaciji zaista da nekoga voliš. Ne može ljubav biti jednostrana, ona kao jednostrana se gasi, jer uvek tu neko pati, a u ljubavi treba da se vole svi koji su u njoj ušli u igru, to je obostrano. Kao što reče Tesla – naizmenična struja, a ne jednosmerna.

Ako si ukinuo kulturu, to što misliš da živiš je samo slika života.

Kakva je bila Vaša reakcija kada ste čuli koliki su se redovi formirali ispred JDP-a kada su u prodaju puštene karte za februar?

BL: Pozitivna, mada ima razloga i za jedan negativan osećaj. Narod nema para, a želi da sa kulturom komunicira. Ja sam to, ipak, doživeo kao pozitivno, zbog toga što smatram da je pozorište hram duhovnog umeća i umetnosti. Da je to najzdravija, najsvežija duhovna hrana, zato što je neposredna, između stvaralaca i publike.To je bio dobar znak koliko je u stvari narod, bez obzira na ekonomski faktor, gladan kulture, jer moglo se desiti da cena bude i niža, pa da niko ne dođe. Ovde je cena bila samo lagani razlog da se ono zbog čega želiš da dođeš i ostvari, a to je veza sa sobom. Ljudi su gladni da dožive nekakvo ispunjenje, da pronađu neke emotivne duhovne odgovore. Pozorište, pogotovo Jugoslovensko dramsko (sad o njemu govorimo, pošto su redovi bili ispred njega) govori kroz usta Šekspira, Molijera, Crnjanskog – govori velike autoritete koji su promišljali vreme u kome žive i promišljali o duhu. Kada gledaš takvu predstavu komuniciraš sa velikim duhovima, a nama je u ovom vremenu površnosti ta komunikacija nasušna, jer će nas naučiti vrednosnom sistemu koji smo zaboravili, dati nam sveži pogled na našu egzistenciju. Zbunjeni smo, uplašeni. Materijalni atak na nas je žestok i on se pretvorio i u sredstvo uništenja duha. Ta briga za opstanak, onaj svakomesečni saldo da li sam živ ili mrtav, koliko mi još treba da opstanem… Ako se to dešava iz meseca u mesec, iz godine u godinu, postaje stanje društva, a kad je stanje društva takvo, onda je duh sabijen u tačku, nema ga. Pred nama su ozbiljni životni izazovi, snage ne može da ima večno i ne može da je ima samo u materijanoj motivaciji. Ta snaga za opstanak i preživljavanje mora da se pronađe u duhovnom, jer onda imamo gorivo za opstanak, imamo gorivo za rešenje problema, zato što je duh tvorac materije. Ako se vratiš bazi, to jest kulturi, onda se u tebi rađa velika aktivna želja da kroz materiju krčiš svoju sreću, da pronađeš ravnotežu između duhovnih i materijalnih potreba i da ih uskladiš, da novac shvatiš kao gorivo koje može da ti pomogne da ostvariš duhovne vrednosti, a ne obrnuto. Mi smo napravili ozbiljan brak, ozbiljnu vezu i ozbiljno savezništvo sa publikom.  Sa ovim otvaranjem pozorišta na nivou jeftine karte pozorišta su puna, ja igram svake večeri i prepoznajem šta je taj odnos sa publikom. Oni su gladni duha i mi dajemo to bez ikakve rezerve. Mislim da smo napravili čvrstu i jasnu vezu za budućnost. Svi mi smo različiti, zato se i prave različite predstave, da bi zadovoljile širi auditorijum i osobenost pojedinca koji dolazi da gleda, i da uživa u pozorištu, i da bude isprovociran i zapitan. Siguran sam da će svako ko je ušao u pozorište u budućnosti naći vremena da bar jedanput mesečno dođe da komunicira sa nečim što je živo, sa sabranim životom u sat–dva gde možeš da vidiš početak, razvoj i kraj. Čim ti se ponudi celina, razvija se razmišljanje i distanca čoveka od sebe samog. Pozorište nudi mogućnost da se ne izgubiš u svom ja, jer to je glavno sredstvo materijalističkog sveta; želi da te zakuje u svoje ja tako da možeda te upotrebljava, jer ti onda nemaš duhovne potrebe. Zapravo nisi svestan da ih imaš, već robuješ materiji u stalnoj borbi dapo svaku cenu preživiš i to te zakuje da gledaš samo sopstvene pertle i sopstveni šlic. Ali, ako se baviš odvajanjem od sopstvenog ja, a to ti nudi pozorište, ti uvežbavaš svoj duh da gleda celinu. Većini ljudi na ovoj planeti ne odgovara da se čovek oslobodi na nivou posmatranja celine, jer će otkriti mehanizme prevare i neće više biti poslušni potrošač ovog materijalističkog kosmosa. Zato je rad na duhu spasonosna stvar i za pojedinca i za svako društvo.

Šta Vas vodi kroz život?

BL: Radoznalost, buntovnost, nepredavanje. I ne idem kuda svi idu, prosto biram put kojim se ređe ide.

MonopolList, br. 96, str. 30–31

Advertisements

3 thoughts on “Branislav Lečić: Ukidanjem kulture, ukidaš sebe samog

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s