Ognjen Stambolović: Koja je tvoja priča?

Dok koračate ulicama prestonice može vas zaustaviti mladić radoznalih očiju, sa fotoaparatom u rukama. Pitaće vas da li može da vas fotografiše i, ako pristanete, vaša fotografija osvanuće na fejsbuk stranici Beograđani, izložena pogledima više od 50.000 ljudi (trenutan broj korisnika koji su lajkovali stranicu). Posle godinu dana i više od 300 fotografija pričamo sa tinejdžerom koji radi ono što voli i nailazi na odobravanje mnogih – Ognjenom Stambolovićem.

Kako se rodila ideja o pokretanju stranice Beograđani?

Ognjen Stambolović: Zapravo, to je bukvalno bio jedan dan, jedan trenutak. Svoje slobodno vreme provodio sam na fejsbuku i video sam da je drugarica šerovala sliku sa stranice „Humans of New York“. Slika mi je bila jako interesantna i hteo sam da vidim o čemu se radi. Otvorio sam samu stranicu i video da je to vrlo popularno i da i ja želim da radim nešto slično. Pošto nisam imao fotoaparat, pozvao sam drugaricu za koju znam da ima jedan, profesionalni, i da je voljna da ga pozajmi; pozvao sam je i rekao: „Donesi mi sutra aparat, ja moram to da radim“. Donela ga je ujutru, bili smo prva smena, i ja sam jedva dočekao kraj sedmog časa da bih mogao da odem da fotografišem. Taj prvi dan nije bio najslavniji, mnogi su me odbijali, uglavnom sam fotografisao ulične svirače, ali je bila tu i jedna priča koja je i dalje najbolja priča koju sam zabeležio.

Koja je to fotografija i/ili priča koja ti je najdraža?

OS: To je prva fotografija koja je objavljena, fotografija čoveka koji je ispričao kako je sa 18 godina bio u ratu pa je pravio paralelu između toga šta je on tada radio, a šta ja sa svojih 18 godina radim. Rekao je i da, kada je taj rat preživeo, sve može u životu da radi sa osmehom i da mu je sve lepo. Tog dana, koliko god da sam ja želeo da radim, ljudi su me odbijali, ali kada je on prihvatio, kada sam čuo da prva osoba koja je prihvatila ima tako lepu priču dobio sam nadu da taj projekat može da uspe, da neće biti besmislen.

MV-slika intervju
izvor: Ognjen Stambolović

Ognjen Stambolović rođen je 10. jula 1995. godine u Beogradu. Stranicu „Beograđani“ osnovao je 22. oktobra 2013. godine, kada je i počeo da se bavi fotografijom.

Svet je pun pojedinaca koji su, poput Ognjena, rešili da otkriju sudbine svojih sugrađana širokoj publici kroz fotografije.

Da li si iznenađen popularnošću stranice?

OS: Iskreno, jesam. Jako dugo je to bio projekat koji su pratili samo moji fejsbuk drugari, oni su po malo širili celu tu priču, a najveće širenje je bilo kad sam sreo Ivana Ivanovića na ulici. Imao sam aparat sa sobom, ispričao sam mu o čemu se radi, a on je to ispromovisao na svom tviter nalogu. Tog vikenda sam dobio 10000 novih pratilaca, i od tada sve ide uzlaznim tokom. Zaista nisam očekivao da će to biti tako, ali drago mi je što ljude zanima moje zanimanje za ljude, što ih zanima šta neko drugi ima da kaže. Možda jednostavno nemaju hrabrosti da oni priđu, pa to im je zbog toga interesantno.

Radiš li sam ili imaš pomoć?

OS: Radim sam. U početku bi neki drug pošao sa mnom i pravio mi društvo, ali se sada to retko dešava. Jedan drug koji voli da piše mi je dosta pomagao, u crticama je zapisivao šta govore ljudi koje fotografišem. Dosta mi je olakšao, zato što ja inače ništa ne zapisujem nego parafraziram ono što ljudi koje slikam kažu.

U kojim delovima grada najviše fotografišeš? Zašto?

OS: Trenutno je to centar. Ja bih zaista voleo da svaki kvadratni metar Beograda pokrijem, ali to je trenutno nemoguće zato što je to još uvek samo moj hobi i koristim svoje slobodno vreme za fotografisanje, a i tog slobodnog vremena imam sve manje. Centar je i zato što se tamo najčešće nađem. Ljudi na koje naletim u centru su najspremniji za fotografisanje, takođe. Za tri sata mogu da zabeležim desetak fotografija, desetak priča, dok u drugim delovima grada ljudi teže pristaju i napravim mnogo manje fotografija.

Da li si imao neko neprijatno iskustvo?

OS: Nisam, najneprijatnije stvari su bile „neću da se fotkam“ i nadam se da će tako i ostati. Dešavalo me da me stariji ljudi kojima priđem opsuju, ali ljudi ovde stalno psuju tako da to i nije nešto čudno.

Šta kod fotografije najviše voliš?

OS: Mogućnost da prikažem kako vidim okruženje. Da umem da slikam i crtam bavio bih se time pošto bih tako mogao malo iskrivljeniju stvarnost da pokažem dok je u fotografiji sve onako kako jeste. Čar fotografije je u tome da čak i ako uzmemo istu opremu i fotografišemo isto mesto, dobićemo dve potpuno različite slike.

MonopolList, br. 94, str. 32

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s