Sruši svoj zid

Dok smo mi cele godine obeležavali stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata, Nemci su proslavljali 25 godina od rušenja Berlinskog zida.

Svi znamo priču o Nemačkoj kažnjenoj posle poteza koje je vukla u Drugom svetskom ratu – saveznici su razdelili njenu teritoriju. Znamo da su Francuska, Velika Britanija i SAD ujedinile svoje teritorije i tako formirale Zapadnu Nemačku, dok je Istočna Nemačka ostala u posedu Sovjetskog Saveza. Upoznati smo i sa činjenicom da je Berlin posle određenog vremena podeljen zidom i da je tako  zvanično postao zapadnonemačko ostrvce u istočnonemačkom moru. Ljudi odsečeni od poslova, prijatelja i porodica, uništene pojedine linije gradskog prevoza… Nastao je haos u zbunjenim glavama i na prepolovljenim ulicama.

Stanovnici Zapadnog Berlina protestvovali su, razume se, sa gradonačelnikom na čelu, žalili se kako saveznici, a pogotovo SAD može da dozvoli da se ovakva blokada dogodi, ako imaju vlast nad tom teritorijom. Kenedi ih je diplomatski ignorisao. Zid je podignut da bi se sprečile migracije iz nerazvijenijeg u razvijeniji deo zemlje, Hruščov je to odobrio i pogovora nije bilo.

Od žičane ograde do ojačanog betonskog zida okruženog peskom (da bi se videli otisci stopala onih koji pokušaju da pobegnu) i nagaznim minama, zid je sve više begunaca zaustavljao. Ali, 28 godina od izgradnje, došlo je do trenutka u kojem su se čuvari hvatali za glave i zvali svoje nadređene, ne znajući kako da zaustave bujicu ljudi koja se zaputila ka Zapadnom Berlinu. Posle objave da će građani Istočnog Berlina moći da prelaze granicu uz posebne vize, objave koja je usled neorganizovanosti stupila na snagu odmah umesto sutradan, ljudi su pohrlili ka Zapadnom Berlinu, a njegovi stanovnici dočekali su ih sa svoje strane grada, da zajedno proslave novostečenu slobodu. Narednih dana i nedelja ljudi su maljevima odvajali deliće zida koje će sačuvati kao uspomenu. Pad zida, simbola Hladnog rata, bio je početak procesa ujedinjenja Nemačke.

Jedna je stvar kada te neko ogradi i ti se ništa ne pitaš. Onda možeš samo da šaraš po tom zidu, izlivaš svoj bunt zbog nepravde, neuzvraćene ljubavi ili nečeg trećeg. Sasvim je druga kada se sam ogradiš. Od ljudi, negativnih primera iz okruženja, ili, ipak, pozitivnih; svejedno je. Odbijaš da vidiš, ignorišeš reči i taložiš u sebi one koje bi izrekao da se nisi predao besomučnom ćutanju. Odabrao si lakši put, a on najčešće nije onaj kojim treba da se ide. Možeš ti ići, samo koračaj, ali nećeš daleko stići – udarićeš pravo u zid koji si podigao. I pomodrećeš od upornog udaranja, a nećeš shvatiti da si za te bolove sam kriv. I bićeš depresivan, ne shvatajaći da si samog sebe zatočio. Mučićeš sebe, potpuno asketski, u 21. veku, kada nas okružuju neograničene mogućnosti.

Lakše je ograditi se ako ti se nešto ili neko iz okruženja ne dopada; potrebne su snaga i hrabrost da budeš iznad situacije i suočiš se sa istom. Naravno, češće ćete videti one koji dižu zidove oko sebe od onih koji se bore da ih ne izgrade. Što je zid deblji i duže građen biće teže srušiti ga, ali i, samim tim, potrebnije.

Nikome ko je ograđen ne može biti dobro. Zato sruši svoj zid i udahni neka nova iskustva.

MonopolList, br. 95, str. 29 – uvodnik

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s