Četiri prskalice, tri musketara i jedna ja

Sedela sam u svojim tanušnim helankama i ogromnoj, posebnoj, KING KOKICE majici. Nju je nosio jedan od mojih momaka dok mi je spremao kokice, nju sam nosila ja kad zaboravim pidžamu kući. Nogu sklupčanih u turski sed i razbarušene kose jela sam tortu i posmatrala cimerke koje su se šminkale za zabavu koja sledi. Jedna se spremila i otišla sa rečima Oraspoloži se, molim te. Odgovorila sam joj da uživa i ne brine za mene. Odlepršala je kod novog dečka, a meni je stiglo virtuelno pisamce koje je pojelo ovo malo ušteđenog dobrog raspoloženja – posao zbog kojeg sam otkazala doček sa najboljim drugarom je pomeren za sutra ujutru. Nemam gde, kako i sa kim da dočekam 2o15. godinu. Zapravo, imam gde – u domu, imam i sa kim – sa sobom, a kako – već ćemo se ja i ja dogovoriti.

Druga cimerka se potresla više od mene.

– Pa što ti ne dođe sestra?

– Umorna je.

– Što ti onda ne odeš kući?

– Sutra ujutru radim.

– Možeš na Trg sa ovima, još nisu krenule!

– Ne, ja bih slušala samo Rokvića a one neće tako rano da idu.

– Ali, ne možeš biti sama u novogodišnjoj noći!

Dok sam pokušavala da joj objasnim kako će mi biti super jer sam u najboljem mogućem društvu – sopstvenom, ona je počela da priča sa nekim ko je prolazio hodnikom. Provirila sam, onako čupava, više iz radoznalosti nego pristojnosti, i upoznala komšiju i imenjaka, i njegovog brata od strica. Pozvala sam ih u naš haos, a oni su iz njega izvlačili karte, horoskop, fotografije, i tako otkrivali deliće moje priče dok su lampice oko nas gorele. Jedan je postavljao pitanja, drugi pamtio odgovore. Stigao je i treći, drug jednog od njih, pa su otišli ostavljajući poziv da im se pridružim. Ostala sam sa cimerkom. Ubeđivala me je da odem, razume se, dok sam ja u mislima ispisivala listu ZA i onu PROTIV, a vrlo brzo je u istim mislima i cepala. Ako je cela godina bila puna apsurda koje ni Kafka ne bi izmislio, zašto i njen kraj ne bi bio takav? Uskočila sam u narandžaste pantalone koje su uz mene bile u toliko različitih događaja, i sišla na sprat ispod mog.

Pijuckala sam tradicionalno slovenačko piće dok sam pokušavala da iz priča i prisećanja shvatim ko je tu kome šta i koliko dugo se poznaju, koliko dugo su se te priče taložile. Kada bi zavladala tišina upadala sam sa nekim pitanjem, trudeći se da ne bude previše intimno. Pijuckala sam, gledala i smeškala se, i tako u krug. Više sam slušala nego pričala, puštala ne-previše-ženske pesme, podsetila ih na detinjstvo prskalicama koje sam ponela. A onda smo krenuli do Skupštine, smrznuvši se pre no što smo prvu ulicu pretrčali. Zebre su najčešće bile zaleđene, pa sam imala pomoć mojih pri prelascima. Stigli smo nekako do Skupštine, gde smo zatekli šačicu ljudi i Eminu koja pokušava da ih zagreje. Ostali smo tek toliko da nazovem drugaricu i pustim joj pesmu koju mi je jednom posvetila, tešeći me, pa smo produžili potragu za mestom gde ćemo dočekati ponoć. U nedostatku inspirativnijeg izbor je pao na park koji okružuje leđa doma. Romantizovali smo prve minute najnovije godine prskalicama koje su jedva zaiskrile zbog poluzaleđenog upaljača. Smejali smo se u prvim satima uz parodije i francuski humor.

I tako je mala devojka u narandžastim pantalonama ubedila tri kršna momka da u parku pale prskalice posle ponoći. I da zastaju da bi pogledali još jedan od vatrometa. I da jedu čokoladu u sitne noćne sate. Slikali bismo se, da zabeležimo sekundu te noći, ali ovako ćemo ih sačuvati više.

izvor: google
Advertisements

4 thoughts on “Četiri prskalice, tri musketara i jedna ja

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s