Nijanse

Sve se promenilo otkad sam izvukla pramenove. Na gore.

Davila sam o tim pramenovima mesecima. Znaš, u sedmom razredu mama mi je izvukla par pramenova, tada je kosu farbala u tamnu boju mahagonija, a četiri godine kasnije, pred 18. rođendan, imala sam vaučer u jednom frizerskom salonu i iskoristila ga za pramenove iste boje… Prošlo je četiri godine, vreme je za još jedne, poslednje pramenove, zar se ne slažeš? Nisu se slagali, uglavnom. Ja sam, naravno, uradila šta sam htela. Ali, dok sam sedela ispred frizerke koja me je pitala šta želim da uradi od moje kose, gotovo da sam šaputala, preplašena, da želim diskretne pramenove boje mahagonija. Toliko su diskretni bili da ih gotovo niko nije primetio, ali ih sada obožavam, smešim im se u ogledalu, idu uz moj ten.

Zašto onda, ponovo, kukam? Šta to ne valja?

Sve ostalo.

Prestala sam da pišem. Ok, prestala sam i ranije, odlučila do Nove godine nećeš ni redak napisati na blogu, ali evo – moram. Možda se zbog nepisanja osećam loše? Ne znam. Znam samo da za blog, barem za koncept koji sam izgradila, više vremena nemam. Tolika sam kukavica bila da nisam smela ni da se oprostim od svojih pratilaca, niti da odluku saopštim drugu čiji je blog zaživeo kada je naišao na moj.

Cimerke su se udaljile i potpuno promenile. Sa jednom sam dugo bila zaista nerazdvojna, a sada ne mogu ni da joj pošaljem poruku sa pitanjem da li spava u sobi. Sama sam kriva, naravno, što sam na neke ranije stvari zažmurila; još više zbog nade koja je davno trebalo da bude sahranjena – da ću se sa nekom ženskom osobom slagati dobro.

Zbog anksioznosti koju su mi stvorile, posvađala sam se sa majkom kada sam svratila do kuće. Naljutila sam se na najboljeg druga jer zbog svoje egocentričnosti nije primetio da mi je loše, a ni kada sam mu rekla da mi je loše nije hteo da me sasluša. Zaplakala sam pre neki dan, zato što se sada durim na njega i ne javljam. Ne zbog cimerki. I to nešto govori, valjda… U tom kobnom periodu ni sa kim nisam razgovarala, regresirala sam i zatvorila se kako dugo, dugo nisam.

Koncentrišem se na rad, rad, i samo rad. Učim, ali više se posvećujem časopisu. Postala sam urednica jedne od četiri rubrike, i ispunjava me čitanje tekstova, slanje na lekturu, pisanje uvodnika, intervjuisanje potencijalnih novih članova… Pribojavala sam se da zadatku nisam dovoljno dorasla, ali sam samo skliznula u još jednu ulogu. Dajte mi moć i procvetaću.

Idem na fantastično putovanje u aprilu. Četiri države, pet gradova, dvanaest dana. Već sam se prihvatila planiranja, skupljanja saveta gde šta jesti a gde prošetati, proučavanja članaka na internetu… Bežim u planiranje i budućnost čim mi se sadašnjost ne dopada.

Viđam se sa nekim. Iako sam i na njega uspela da se naljutim u onom kobnom periodu, on još ispada jedan od retkih dobrih sastojaka mojih poslednjih dana. Imamo vezu koja mi u potpunosti trenutno odgovara, sa rokom trajanja kojeg smo prećutno svesni, mada, koje sam sreće, uspeću da se zaljubim u našoj poslednjoj nedelji.

I danas, kada sam sam se gotovo zaljubila i u njega, i u Pariz koji mi je svake sekunde sve bliži, i u završavanje knjige dok leškarim na suncu posle tuširanja, i u prvi deo novogodišnjeg poklona za roditelje koji sam kupila… Ja pišem ovaj negativan tekst. Povremeno, ipak, iz fioke izvučem ogledalo. Pogledam pramenove.

Mahagoni, drvo cenjeno zbog svoje lepote, trajnosti i boje. Neke vrste zaštićene, gotovo izumrle.

Nije nam lako.

Advertisements

4 thoughts on “Nijanse

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s