Razglednica iz Zemuna

Prišli smo Zemunu sa pogrešne strane. Ali, da nismo, da li bismo naišli na stepenice koje vode do prelepog pogleda? Neki smo gledali kako se smanjuje broj stepenika koje treba preći, pravo ispred sebe, a neki su gledali sa strane, gledali šta prestižu na putu ka vrhu. A gore – ništa. Ili je tako samo delovalo. Napravili smo par koraka, nećemo valjda odmah sići iako nema ničega, a onda smo videli šareni Zemun. I započeli priču o šarenim vratima.

Sišli smo i ušli u autobus. A tamo, dok je drug odgovarao na poziv, osetila sam nečiji pogled na sebi. Naravno, bio je to Zemun. Nije bio onakav kakvim sam ga zamišljala – sav u šuškavcu. Ne, bio je to sedi gospodin sa naočarima na nosu kroz koje me je ćutke posmatrao.

– Hmm, dobar dan. Svratili smo, znate, zato što sam se ja zaljubila pre tri dana, kroz prozor, sasvim neplanirano. I morala sam da nahranim malo srce. I podelim entuzijazam sa nekim.

– U redu, devojčice. Kako da dopustim da neko ostane gladan, pogotovo ako je to jedno srce?

– Jao, hvala Vam puno!

– Došli ste u pomalo nezgodno vreme, znate, vreme mi je za popodnevnu dremku…

– Snaći ćemo se mi i sami.

I snašli smo se. Šetali smo, njuškali i šuškali, gledali i upijali. Zalazili smo u knjižare i prolaze, zavirili svuda gde se moglo zaviriti, pronašli starinarnicu i u njoj gomilu svega. Između ostalog, bio je tu jedan Mačak. Presjajnog crnog krzna i tromih pokreta umiljavao se oko nas, a onda strčao niz stepeničice kod vlasnika. Kako neko ko ima tako savršenu radnjicu može biti tako nekreativan i nazvati Mačka Pufi? Za mene, ostaće Karbonel. Za Marka, ostaće Marko.

Spustili smo se i do keja. Opčinjeno smo posmatrali reku, u isto vreme divnu i ružnu. Gomila bednih čamaca i brodića, trava koja iz reke viri, galebovi koji zaranjaju kljun i odmah ga iz vode vade imali su, zajedno, neki šarm. Kada smo se zaledili, produžili smo. I naišli na labudove. Dvadesetak belih lepotana vrtelo se po vodi, grickalo za rep pa bežalo. Pripovedala sam priču o Ružnom pačetu, šaputala sam reči priče svog života i bacala ih u vetar. A onda se pojavio Čovek sa hlebom. Lomio ga je na sitnije parčiće i bacao ga bezvoljno, kao da ga neko na to tera, labudovima, a onda i galebovima, koji su kričeći doleteli.

Ljubičaste priče obojile su poslednje trenutke. Uske uličice, crne mačke, stepenice, zatvorene radnjice, sunce koje zalazi i zamračuje sve… Iskrali smo se pre no što se Zemun probudio. Nema potrebe da se opraštamo. Vratićemo se.

potpisujem i fotografiju
Advertisements

3 thoughts on “Razglednica iz Zemuna

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s