Momčad

Konkurisala sam za mesto u domu, po prvi put. Na preliminarnoj sam rang-listi, a konačna samo što nije izašla. Polako razmišljam šta preneti iz trenutne sobe u novu, putujem sa nostalgijom od svog do glavnog grada razmišljajući kako uskoro to više neću raditi na dnevnoj bazi. Da, naravno, već počinju da mi nedostaju stvari koje me inače iritiraju, sa nekom setom i dodatnim strpljenjem ih posmatram i doživljavam. Tako je i sa momčadi(ma?).

Momčad već odavno nisu momčad. To su ljudi koji bi trebalo da budu, ako ne u braku, barem u dugim, stabilnim vezama, sa karijerama koje napreduju. Ali ne. Oni (koliko sam shvatila) i dalje žive sa roditeljima, ustaju posle podneva i noći provode pod mojim prozorom. Da, baš ja imam sreće da živim iznad mesta idealnog za njihova noćna okupljanja. Momci su, inače, prilično uredni. Ne puše, ne grickaju ništa, a da li piju ili ne i šta ne znam, jer ni flaše ne ostavljaju. Ali, pričaju. Pričaju mnogo, pričaju neprekidno. Deru se, smeju se, pričaju, pričaju, pričaju. Bilo bi to podnošljivo da je do određenog sata. Hajde, kažeš sebi, momčad će pričati do jedan, izdrži još tridesetsedam minuta. Ali ne, oni su znali da ostaju i do pet ujutru, znali su da dolaze i radnim noćima (pogotovo leti), ali ni najstrašniji mrazovi nisu ih sprečavali da se okupe. Ja se smrzavam učeći, sa uključenom grejalicom i ušuškana u ćebe, oni pričaju li pričaju ušuškani hladnim vazduhom.

Godine su prošle otkad se momčad okuplja na tom mestu. Ja sam gotovo pa odrasla, oni su gotovo pa prestali da budu mladi. U početku sam razmišljala da prospem vodu na njih, do vremena kada je uvedena komunalna policija kojoj bih mogla da ih prjaviim navikla sam se na njih. Da, nekada su se toliko smejali da sam se smejala sa njima. Mnogo češće su pričali dok učim ili polkušavam da zaspim, ali bih najčešće uspešno zaspala uz njihovo brundanje.

Ono što mene najviše fascinira kod momčadi je njihov ritual odlaska u kupovinu. Oko pola tri po podne, kreću zajedno po hleb i te osnovne sitnice. Zajedno ulaze u prodavnicu, jedan iza drugog stoje u redu ispred kase, čekaju jedni druge ispred trafike preko puta i onda se zajedno vraćaju kućama. Proćaskaju malo ispred zgrade, pa se rastanu – vreme je za doručak! Onda kreću lagano sastanci, popodnevno dodavanje lopticom, večernja šetnja do grada i povratak pod moj prozor. Čujem da su jednom i vreću za boks dovukli pod prozor i vežbali.

Htela sam i da im priđem, fino ih i kulturno zamolim da se ne okupljaju ISPOD mog prozora već ISPRED zgrade pored moje, u kojoj barem jedan od momčadi živi… Ipak, u mojoj zgradi ne živi nijedan. Mogu da tražim da se pomere odatle. Ali, ja ćutim. Za koju nedelju gotovo svaku noć provodiću u Beogradu. Neka ih, neka pričaju, ako im se život samo na tu priču svodi. A ja ću svoj život iskoristiti do maksimuma, i zaspaću čim spustim glavu na jastuk. Neću ih ni ćuti.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s