Ritam pogrešnog jutra

Budi me otac pitanjem kada krećem na fakultet. Pridižem se iz kreveta, jedva otvaram jedno oko i čkiljim na sat. Osam i deset. I dalje gledam, ne verujući, kao da pokušavam da pogledom pomerim malu kazaljku, ili veliku, ili obe. Otac i dalje stoji na vratima. Sada, kažem. Odlazi, a ja skačem iz kreveta. Trebalo je da krenem autobusom u osam. Dovraga.

Da je bilo koji drugi dan, ne bih se toliko nervirala. Ali, u devet imam prezentaciju koju ne mogu da odložim. Trčim do kupatila i nazad. Ne zna se da li se brže oblačim ili pakujem torbu. Nema šminkanja. Ni doručka. Zgrabim pakovanje plazme, doduše. Uskačem u visoke čizme i trčim u njima niz stepenice. Stavljam kapu, motam šal oko vrata. Izlazim iz zgrade zakopčavajući dugmad jakne i sprečavajući decembarski vazduh da me obavije.

Za desetak minuta sam na stanici. Pričam sa drugaricom. Onda ona ulazi u svoj bus, a ja počnem da rovarim po torbi tražeći mesečnu. Koje nema. Savršeno. Nisam ponela torbicu gde mi stoje mesečne. I novac. Još savršenije. Nemam vremena da se vraćam kući, ni da idem do majčine kancelarije. Krenuću tek u devet. Moram da stopiram. Plašim se, ali nemam izbora. Osim ako…

…ga ne pitam da mi pozajmi sto dinara. Koga? Pa, jednog druga mog dečka. Kolegu muzičara. Sretali smo se po busevima ranije, ali nismo se javljali jedno drugom. Zato sam se i pitala, prići ili ne? Ali znala sam da se autobus približava i da imam jako malo vremena. Prišla sam, objasnila situaciju, ponudila ga plazmom i dobila pare. Ušli smo u autobus.

Grickala sam plazmu i pružila sto dinara kondukterki, ali ne, ona je želela da dobije još deset. Znam ja da je karta toliko, ali nekako sam se naivno ponadala da ću uspeti da prođem sa sto. Počela sam da kopam po torbi iako sam znala da neću ništa naći u njoj, opet se budalasto nadajući da će proći i pustiti me. Naravno da nije. Umesto toga, moj novi drugar koji je seo iza mene, dovoljno blizu da vidi novu ponižavajuću scenu, pružio je deset dinara kondukterki. Natmureno je nastavila sa obilaskom, razočarana što me nije izbacila na sledećoj stanici. Okrenula sam se ka drugaru, osmehnula se posramljeno i zahvalila, a onda utonula u sedište.

Od tog dana ne držim sav novac na jednom mestu. I znam da, kao što ne mogu predvideti ko će mi od prijatelja otkazati u ključnom trenutku, ne mogu ni ove trenutke, kada mi je neko za koga sam mislila da sam zaboravljena i nevidljiva, pomogao. Čudno je koliko možemo loše proceniti ljude. Još je čudnije koliko nam jedno pogrešno jutro može otvoriti oči nekoliko dana kasnije, kada se rasanimo. Hvala drugar, dobijaš pivo na nekoj narednoj svirci.

Advertisements

2 thoughts on “Ritam pogrešnog jutra

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s